Црква св. Петке се налази у селу Трнава  на падинама Голије, 10 км западно од Рашке. У центру села налази се црква Св. Петке, скромне и једноставне архитектуре. Према подацима из натписа који се налази на западном зиду наоса изнад улазних врата, црква је грађена и живописана 1579 год. Сачуване фреске – у чијем сажетом програму, поред уобичајених стојећих фигура св. срхијереја, св. ратника и других светитеља (св. Сава и св. Симеон), доминирају велики празници у наосу и сцене из живота св. Петке у припрати – имају несумњиве стилске и иконографске вредности.

Кончул је манастир на левој обали Ибра, 3 км југоисточно од Рашке, у атару села Гњилица. Настао је у доба Стефана Немање, а први пут се помиње у Студеничком типику с почетка XIII века. Имао је веома велики углед међу српским манастирима, што указује на могућност да га је основао неко од српских владара, а можда и Немања. У њему је замонашен архиепископ Данило II, а за време краља Милутина био је седиште новоосноване Кончулске епископије. Манастир је опустошен и срушен у аустро-турском рату 1689 год. Конаци манастира су обновљени у последњих пет година.

Нова Павлица је црква у селу Павлици, око 10 км северно од Рашке. Новопавличка црква Св. Ваведења је задужбина угледне властеле браће Мусића, синова челника Мусе, и њихове мајке Драгане, сестре цара Лазара. Саграђена је између 1383 год. и 1386 год., а украшена фрескама вероватно 1387 год. Црква је првобитно била у саставу женског манастира и у њој су били сахрањени Стефан и Лазар Мусић, и њихова мајка Драгана као монахиња Теодосија. Када је тело кнеза Лазара, после Косовске битке, 1392 године преношено у његов маузолеј Раваницу, преноћило је у Павлици. Црква је грађена у облику триконхоса са уписаним крстом над централним делом.

Историја овога краја везана је за брацу Мусиће, њиховог оца Мусу и мајку Драгану, сестру кнеза Лазара. Муса, како је записано, целник цара Душана, трампио је по одобрењу цара Уроша, године 1363, Звечан и Звечанску жупу за Брвеничку жупу и Брвеник. При тој размени добио је поред осталих села и засеока и ‘’Павлеа цркв и заселак Орах’’. И данас у Павлици постоји засеок Орах, а поменута црква је највероватније данашња Стара Павлица, цији се остаци уздижу на вису изнад Ибра и могу се видети са поменутог пута.

Стара Павлица, црква из преднемањичког доба помиње се и у делу ,,Краљевство Словена’’ Мавро Орбина, где се говори о заробљавању Николе Алтомановића, у Ужицу 1373. године. Претпоставља се да је Алтомановић био скривен у тада мушки манастир Стару Павлицу. Слични подаци могу се наћи и у неким другим српским летописима. Последњи пут целник Муса помиње се десетак година после овог догадаја, при додели поклона манастиру Свети Пантелејмон на Светој гори.

Остаци манастира Стара Павлица, без обзира са које стране их гледате делују импресивно, смештени на врху стене, стремећи у висине, као да опомињу и говоре о минулим временима и сведоце о средњовековним борбама и трвењима, али и о последњем уништавању свега што је вредно у овом крају ракетама за које се није знало одакле долазе и ко их шаље.

Све што је остало од овог ,,манастира на стени’’ сада је конзервирано и сачувано од пропадања, а тек када станете пред врата ове цркве и погледате на све четири стране, можете да схватите зашто је она баш ту, на овом месту, одакле вам се око не може одвојити од погледа према заталасаним бреговима, долини Ибра или висовима Копаоника

Manastir Gradac (www.manastirgradac.org.rs ) лежи на уздигнутој заравни изнад Градачке реке, на ободу шумовитих падина Голије. Удаљен је 21км северозападно од Рашке и 12,5км западно од Брвеника и Ибарског пута. Тачна година градње манастира није позната. Сматра се да је завршен у последњој четвртини 13. века. Задужбина је Јелене Анжујске. Грађена је у традицији рашке школе.

Манастир је за време турске владавине углавном био без монаха а затим и без кровног покривача на цркви који је однет. 1910. је постављен заштитни кров на манастирску цркву, током 1963-1975. извршена је потпуна реконструкција главне цркве, унутрашњост храма је била у великој мери сачувана. Од 1982. је почела изградња конака и манастир је поново оживео, тадашњи игуман био је схиархимандрит Јулијан Кнежевић (1918-2001). Манастир је женски, садашња игуманија је Ефимија а духовник монашког сестринства отац Виталије.

Ниједан историјски извор не даје потпуније податке о пореклу свете краљице Јелене. Њен биограф, архиепископ Данило II, саопштава само да је била “ од племена фрушког (француско), кћи славних родитеља, који су били у великом богатству и слави. У биографији краља Уроша он указује да "овај благочестиви узе себи жену од царскога племена, од фрушкога рода”. У документима Карла I и Карла II Анжујског, краљева Сицилије и Напуља, она се назива “предрагом рођаком” као и њена сестра Марија. Последњи о њеном пореклу расправљао је Гордон Мак Данијел. Према исходима његових истраживања Јелена и Марија биле су ћерке мађарског племића и владара Срема Јована Анђела, сина византијског императора Исака II Анђела и францускиње Матилде од Пожеге, унуке Петра Куртнеа, латинског цара.

Богородичина црква у Градцу је једнобродна грађевина са куполом. Лађу цркве чине три одељка: припрата, наос и олтарски простор. Уз припрату су озидане две капеле, а управно на централни процтор храма, краци трансепта образују простор певница.

Припрата је шира од главног дела цркве, а над припратом конструкцију чини крстасти свод са ребрима, која имајуконструктивну улогу и блиска су раноготичком стилу.

На источном зиду припрате израђена су три преломљена лука од штука, два бочна лука су била украси изнад сликане представе Благовести- великих фигура Богородице и архангела Гаврила.
Наос цркве има два дела: западни и средњи травеј над којим је конструисана купола. Ова два дела су у основи јединствен простор, раздвојен двостепеним пиластрима, на чије се најистакнутије делове наставља попречан полукружни лук.Оваква отвореност према средишњем простору, позната у једнобродним старијим храмовима, обележила је епоху рашке монументалне архитектуре.

Уз подужне зидове травеја, испод пода, смештене су две гробнице, а над њима мермерни саркофази, са јужне стране је ктиторска гробница, а гроб и саркофаг на северној страни је припадао највероватније неком од блиских рођака краљевске породице.

Над средишњим травејем издиже се сасвим особена кришкаста купола на осмоугаоном тамбуру, иначе веома заступљени у архитектури Запада. Наос цркве са певницама најбоље је осветљен простор у српској сакралној средњовековној архитектури, тамбур има осам прозора а на бочним зидовима налазе се бифоре.

Олтарски простор се састоји од троделног источног травеја и три апсиде на истоку. Одвојен је од наоса са два пиластра и два ступца , између којих је смештена мермерна олтарска преграда.
Фасаде су биле омалтерисане белим малтером, фине стуртуре и добро углачане. Портал и сви прозори, осим оних на тамбуру имају беле мермерне оквире.Особеност фасада су четири контрафора. Подстрешја кровова су украшена слепим аркадама ослоњеним на конзолице, а на угловима на лезене. Градачке аркаде имају обележја протоготике, какве постоје на јерусалимским светилиштима.

Црква има четири портала.. Западни портал је најбогатије обрађен у стилу готике. У Италији су у XIII. веку посредством монашких редова највише грађени портали са луковима преломљеним у темену.

Сви прозори на главном делу цркве су двојни. Најсложенији и најлепши прозори су на западној фасади цркве и на олтарској апсиди.

Упечатљивом архитектонском украсу градачке цркве не може се поуздано утврдити ни јединствен узор ни следбеник. Њене готичке особености нису имале утицаја на развој архитектуре у Србији.

{gallery}kralj_jel{/gallery}

Јошаничка Бања се налази у подножју Копаоника, на 550 мнв, у долини реке Јошанице и њене притоке Самоковке. Удаљена је од Рашка 25 км, а толико и од врха Копаоника, због чега је често називају и Зеленим вратима Копаоника. Припада Националном парку Копаоник. Путни правци који воде ка Јошаничкој бањи су у добром стању.

Геотермални извори минералне воде у Јошаничкој бањи се убрајају најтоплије у Србији. Бања има пет извора, а главни извор даје 7л/с, температуре 77оC. Остали извори су различите  издашности и температуре од 36оC до 75оC. Воде Јошаничке Бање припадају групи хипертерми, а садрже натријум, калијум, калцијум, хидрокарбонате, сулфате и флуор.

Погодне су за лечење дегенеративних реуматских обољења, реуматских  упала, стања након повреда и корективних оперативних захвата, обољења мишића, лумбаго ишијаса, женских болести, хиперацидног гастритиса, екцема и псоријазе, превенције каријеса и др.

Сматра се да се вода из извора користила, највероватније,  још у доба Римљана. Прва испитивања лековитости воде везана су за тридесете године XИX века, док се почетак савремених хидрогеолошких испитивања термалних вода везује за седамдесете године XИX века.  Ради коришћења геотермалних вода сазидано је модерно купатило 1935. године, а у бањи постоје остаци турског купатила, које датира још из XВИИ века. У Јошаничкој бањи  су се лечили чланови  породице Кнеза Милоша, и многи други знаменити људи.

Повољна надморска висина даје Јошаничкој бањи особине климатског лечилишта, па се она убраја и у планинске бање Србије.

Посетиоци Јошаничке Бање су често посетиоци и Туристичког центра Копаоник, као и манастира који се налазе у њеном окружењу (Студеница, Градац, Павлица, Ђурђеви Ступови, Стари град Рас, Сопоћани и Петрова црква).

Поред значајног развоја Јошаничке Бање, као бањског лечилишта, након другог светског рата, бања још увек није развијена у право бањско лечилиште високе категорије. Тренутни смешајни капацитети у Јошаничкој Бањи су релативно мали и износе близу 250 постеља у приватном и друштвеном сектору. Последњи петогодишњи план развоја Србије предвиђа даљи развој Јошаничке Бање као једне од приоритетних туристичких дестинација.
 

Јошаничка Бања се налази у подножју Копаоника, на 550 мнв, у долини реке Јошанице и њене притоке Самоковке. Удаљена је од Рашка 25 км, а толико и од врха Копаоника, због чега је често називају и Зеленим вратима Копаоника. Припада Националном парку Копаоник. Путни правци који воде ка Јошаничкој бањи су у добром стању.

Геотермални извори минералне воде у Јошаничкој бањи се убрајају најтоплије у Србији. Бања има пет извора, а главни извор даје 7л/с, температуре 77оC. Остали извори су различите  издашности и температуре од 36оC до 75оC. Воде Јошаничке Бање припадају групи хипертерми, а садрже натријум, калијум, калцијум, хидрокарбонате, сулфате и флуор.
Погодне су за лечење дегенеративних реуматских обољења, реуматских  упала, стања након повреда и корективних оперативних захвата, обољења мишића, лумбаго ишијаса, женских болести, хиперацидног гастритиса, екцема и псоријазе, превенције каријеса и др.

Сматра се да се вода из извора користила, највероватније,  још у доба Римљана. Прва испитивања лековитости воде везана су за тридесете године XIX века, док се почетак савремених хидрогеолошких испитивања термалних вода везује за седамдесете године XIX века.  Ради коришћења геотермалних вода сазидано је модерно купатило 1935. године, а у бањи постоје остаци турског купатила, које датира још из XVII века. У Јошаничкој бањи  су се лечили чланови  породице Кнеза Милоша, и многи други знаменити људи.

Повољна надморска висина даје Јошаничкој бањи особине климатског лечилишта, па се она убраја и у планинске бање Србије.

Посетиоци Јошаничке Бање су често посетиоци и Туристичког центра Копаоник, као и манастира који се налазе у њеном окружењу (Студеница, Градац, Павлица, Ђурђеви Ступови, Стари град Рас, Сопоћани и Петрова црква).

Поред значајног развоја Јошаничке Бање, као бањског лечилишта, након другог светског рата, бања још увек није развијена у право бањско лечилиште високе категорије. Тренутни смешајни капацитети у Јошаничкој Бањи су релативно мали и износе близу 250 постеља у приватном и друштвеном сектору. Последњи петогодишњи план развоја Србије предвиђа даљи развој Јошаничке Бање као једне од приоритетних туристичких дестинација.

Планина Голија, са дужином од 32 км, је највиша планина југозападне Србије, са пространим пропланцима изнад 1200 м и врховима преко 1400 м. Највиши врх Голије је Јанков камен на 1.833 мнв. Голија је препознатљива по рекама Моравица и Студеница, и њиховим притокама са клисурастим долинама, слаповима и водопадима. Повољна клима чини је ваздушном бањом. Разноврсни биљни и животињски свет , као и ретке врсте, дају посебну вредност овој планини – планински јавор, велики број врста птица, ретка дивљач, итд.

Влада Републике Србије је, 2001. године, донела Уредбу којом се подручје планине Голија проглашава „Парком природе“, а сврстава се у прву категорију заштите, као природно добро изузетног значаја. Парк, укупне површине 75.183 ха, обухвата подручја општина Ивањица, Краљево, Рашка, Нови Пазар и Сјеница. У општини Рашка, Парк природе Голија обухвата катастарске општине Биниће, Боровиће, Градац, Крушевица и Плешин.

МAB/UNESKO комитет је у оквиру Парка природе Голија, на предлог Завода за заштиту природе Србије, прогласио Резерват биосфере Голија-Студеница, на површини од 53.804 ха.

Голија је атрактивна туристичка дестинација и током зимског и летњег периода. У последњој деценији Голија је добила савремене  ски-стазе, жичаре, као и пратеће ски-садржаје, а посећују је гости из целе Србије, као и иностранства. У периоду летњих месеци, Голија је погодна за рекреацију у виду благих шетњи и планинарења.
 
На Голији постоје два хотела, на Одвраћеници хотел „Голија“, а са Ивањичке стране хотел „Голијска река“.

Постојеће стање указује на потребу за значајним улагањима у развој комуналне и туристичке инфраструктуре на планини Голија.

Копаоник је највећи планински масив у Србији. Налази се  између река Ибра и Ситнице на западу, Лаба на југоистоку, Јошанице и Козничке реке на северу док је источна страна омеђена долином реке Расине и Топлице. Добио је име по бројним коповима различитих руда. Пружа се у дужини од око 80 км, правцем од северозапада ка југоистоку, досежући у средњем делу ширину од  40 км. Површина коју покрива масив Копаоника износи 2758 км2.

Равни Копаоник представља пространу површ, која чини највиши део на Копаонику. Највиши врхови Копаоника су : Гобеља (1934 мнм), Караман (1936 мнм), Суво Рудиште (1976 мнм) , Панчићев врх (2017 мнм), Небеске столице (1913 мнм) и др. Врхови су  повезани међусобно са благим превојима.  Са врхова Копаоника пружа се поглед до Шар планине, Комова и Старе планине.

Копаоник је познат као «планина сунца», због великог броја сунчаних дана током године. Не много ниске зимске температуре, субалпска клима, и око 160 дана под снегом током године, чине веома повољне предуслове за интензиван развој зимског туризма.

На Копаонику такође постоје и природни споменици, попут камених гранитних фигура (Лисичја стена , Пајин гроб, Суви врх, Јанков брег, Бабин гроб ,Високи део, Караман – Вучак), трагова глацијације (Цирк Крчмар, Цирк Широки до, Цирк Велика Гобеља), извора и врела.

Због релативно малих годишњих падавина, на Копаонику не извиру веће реке,  већ постоји густа мрежа малих површинских токова, који потичу од бројних извора са целе површине ове планине. Најпознатији извори на Копаонику су Марине воде, Крчмар вода, Пајино пресло, Јавор чесма, Казновске бачије. „Крчмар“ је извор минералне нискорадиоактивне воде, а налази се на 1.700 мнв, док је „Марина вода“ извор минералне воде, а налази се на 1.950 мнв.

 Копаоник је познат по интересантним хидролошким појавама, које настају као последица великог испарења потока и бара, или пак као последица задржавања воде у природним водоне-пропусним деловима са бусенастом травом. Од неколико урвинских језера, Семетешко језеро је најпознатије на Копаонику. Налази се на 900 мнв, дубина му није позната, а специфично је по «пловећим острвима» са растињем.
Копаоник је, 1981. године, проглашен Националним парком, који обухвата површину од 12.106,03 ха. Национални парк Копаоник
представља законом заштићену и тачно ограничену област која се одржава у природном стању, а у њој су заштићени биљни и животињски свет, рељефни и други облици и природне реткости.
Повољни природни услови Копаоника омогућили су развој богатог и разноврсног биљног света који су пручавали многи домаћи и страни истраживачи.

Биљни свет је заступљен са многобројним врстама дрвећа, жбунова, зељастих биљака, цветница, папрати, маховина, лишајева, гљива од којих су многе и лековите.

Високопланинска флора Копаоника заступљена је са 825 биљних врста и подврста сврстаних у 292 рода и 80 фамилија, што представља 1/5 укупне флоре Србије.

Највиши шумски појас изнад 1500 мнв покривају густе смрчеве шуме док се на већим надморским висинама (1750-1900) смрчеве шуме проређују и прелазе у заједнице ниских жбунова где преовлађују планинска клека и боровница.
У Националном Парку Копаоник живи и 91 ендемична и 82 субендемичне биљке, од којих је чак 30 врста заштићено Уредбом о заштити природних реткости територије Србије тј . стављене су под режим апсолутне заштите. Четири биљне врсте се налазе на Европској Црвеној листи угрожених врста биљака и животиња.

Од бројних и разноврсних животињских врста реткост су сури орао, сиви соко, шумска сова, планинска шева, крстокљун, сиви пух, буљина, дивља мачка, срна итд. И ове врсте су такође под заштитом државе.

Највећи део подручја Националног парка обухвата државна шума са великим катастарским парцелама. Под посебном заштитом је 698 хектара издвојених у 13 резервата природе (локалитета), 26 природних споменика, 17 геоморфолошких, 6 геолошких, 8 хидролошких и 15 објеката сврстаних у непокретна културна добра.

Резервати природе су Козје стене, Вучак, Мркоња, Јанкова бара, Гобеља, Барска река, Самоковска река, Метође, Јелак, Суво рудиште, Дубока, Јеловарник, Беле стене.

У циљу заштите и унапређења животне средине и природе, 1989. године је основано предузеће за заштиту и развој Националног Парка Копаоник.

Планина Копаоник је највећи и најпознатији скијашки центар у Србији. Има два туристичка центра, један на простору Равног Копаоника, са бројним смештајним капацитетима, системом скијашких стаза и жичара и осталом туристичком инфраструктуром, а други, мањи центар, на источној падини Копаоника, код села Брзеће.

Скијашки терени се сврставају у терене прве категорије, а налазе се на надморској висини од 1.650 до 2.017 м. Туристички центар је опремљен за све категорије скијаша.  Располаже са 4 дечија лифта и мрежом од 22 жичаре, које су повезане у јединствен систем. Укупна дужина жичара износи 17.222 м, док је дужина ски стаза 44 км. Капацитет система је 13.520 скијаша на сат. Туристима, који уживају у алпским дисциплинама, на располагању је и 20 км стаза за нордијско скијање. На локацији Црвене баре уређене су  и маркиране стазе од 3, 5 и 10 км. Изнајмљивање ски опреме је саставни део услуге намењене туристима, а посебну атракцију представља могућност вожње моторних санки.

Копаоник није само атрактиван током зимске сезоне. У периоду летњих месеци се такође бележи максимална искоришћеност смештајних капацитета. Тада су атрактивне припреме спортских екипа, пешачки излети (нпр. до извора Метође и Семетешког језера), вожња планинским бициклом, школе кошарке, тениса, јахања, енглеског језика, разноврсни програми за децу, програми медицинске природе, итд. Велика разуђеност рељефа пружа идеалне услове за параглајдинг и сличне екстремне спортове.

Зграда Јавног предузећа Национални Парк Копаоник на Копаонику је уједно и информативни центар, који је полазна тачка свих научних, културних и туристичких збивања у Националном парку. У оквиру информативног центра, ради водичка служба за презентацију и популаризацију Националног Парка. 

Атрактивност Копаоника, као туристичке дестинације, је утолико већа што се у његовој непосредној близини налазе Јошаничка, Луковска и  Куршумлијска бања.

На ширем подручју планине Копаоник се налазе и остаци историјског наслеђа, попут остатака  утврђења – средњевековних српских градова (Рас, Звечан, Маглич, Брвеник, итд.), остаци и трагови старих ископа и рударских насеља из римских и средњевековних времена.

На Копаонику се налази 8 хотела и 2 апартманска насеља, бројна одмаралишта, виле, објектни приватног смештаја и викенд куће. 

Постројење за пијаћу воду на Копаонику је изграђено 1983. године, а прерађује воду из водозахвата на водотоку Казновско бачиште и Драгањски поток. Иако је планирани капацитет постројења 45л/с сирове воде, услед техничких недостатака постројење реално обрађује свега 18л/с.

Протеклих пар деценија Копаоник се интензивно развијао као туристички центар. Изградњу великог броја нових хотела и значајно проширење смештајних капацитета и пратећих објеката је пратио неадекватан развој комуналне инфраструктуре (водоводне и канализационе). Данашње потребе туристичког центра на Копаонику захтевају производњу 40 л/с пијаће воде, што дупло превазилази постојеће капацитете постројења за прераду воде.

Ситуација указује на потребу за комплекснијом реконструкцијом постројења за прераду воде уз повећање његових капацитета. Осим проблема на постројењу,  у циљу подмиривања потреба нових корисника, неопходно је и вршити и проширење постојеће водоводне мреже.

Канализациони систем на Копаонику обухвата само главни колектор који отпадне воде из центра туристичког насеља одводи до постројења за пречишћавање отпадних вода. Постројење се налази у непосредној близини некадашњег хотела "Бачиште", изнад "Викенд насеља". Услед неадекватног техничког решења, постројење је ван функције, а локација представља црну еколошку тачку Копаоника. Отпадне воде се из главног колектора, без претходног третмана, директно изливају у оближњу Бистричку реку, која је временом постала "мртва река". Додатни проблем представља и непостојање канализационе мреже "Викенд насеља" које има 2000 викенд кућа. Отпадне воде у овом насељу се одводе у индивидуалне септичке јаме које нису санитарно заштићене и прете да угрозе подземне воде на овом делу планине.

Стање указује на потребу за систематским сакупљањем и одвођењем отпадних вода, не само из туристичког центра, већ и из околних насеља на Копаонику. Неопходна је и изградња одговарајућег система за пречишћавање отпадних вода, које треба да одговара специфичностима климе и терена. Веома је значајна и чињеница да се, у циљу оптимизације трошкова изградње и одржавања, отпадне воде града Рашке и Копаоника могу обједињено третирати у будућем заједничком постројењу.

Према подацима из 2007. године, укупна количина отпада који се продукује годишње са територије општине износи  6.000 т. Од ове количине, из домаћинстава потиче 4800 т, из предузећа 1000 т, са јавних површина  0 т,  а из установа   200 т.
Подаци о количини отпада дати су на основу расположивих капацитета комуналних возила за прикупљање отпада, броја радних дана, извршених извоза и процене просечне тежине комуналног отпада.
Општина Рашка чврсти комунални отпад одлаже на градском сметлишту, које се налази на удаљености од око 2 км од града. Сметлиште нема основне карактеристике градске депоније. Захваљујући повољним природним рељефним карактеристикама, физички је одвојено од градске зоне, па не долази до разношења отпада ван подручја сметлишта.
Укупна површина сметлишта износи  4ха.

У општини Рашка још увек не постоји никаква документација за изградњу депоније, као ни Генерални пројекат решавања проблема одлагања чврстог отпада.

Посебан проблем општине је велики број дивљих депонија и сметлишта којих највише има у приобалним областима река.
Прикупљени отпад се за сада не рециклира. ЈКП "Раска" планира увођење  селектованог сакупљања отпада увођењем контејнера за папир и ПЕТ амбалажу.

Канализациони систем у општини Рашка постоји само у ужим градским зонама. Покривеност општине канализационом мрежом је око 40%,  са 3500 појединачних прикључака. Подаци се односе на градско подручје Рашке и Баљевца, где постоји систем сабирних колектора.

Систем за пречишћавање отпадних вода не постоји, па се отпадне воде директно изливају у реку Ибар.
Укупна дужина примарне мреже фекалне канализације износи  10 км, док је укупна дужина примарне мреже кишне канализације 5 км. У мрежи примарне фекалне канализације, недостаје још око  20 км, а потребно је извршити реконструкцију постојеће мреже у дужини од 2 км. Подаци се односе на 2007. годину. 

У осталим насељима у општини не постоје системи за сакупљање и одвођење отпадних вода. Отпадне воде се одводе у индивидуалне септичке јаме или директно у оближње водотокове.

Решавање проблема отпадних вода захтева израду Генералног пројекта и студије оправданости сакупљања, одвођења и пречишћавања отпадних вода  општине Рашка

Ван система градског водовода налазе се села са око 7000 становника. Сеоска насеља су проблем водоснабдевања решавала индивидуално или у мањим групама, изградњом тзв. сеоских водовода углавном од сопствених средстава, или уз помоћ локалне самоуправе. Међу овим сеоским водоводима, који нису у систему ЈКП »Рашка« има неколико већих са преко 50 прикључака. То су Брвеник, Казновићи са делом Гњилице, Градац, Корлаће, Зарево и Рудница.

У селу Брвеник вода се узима са изворишта у Драгодању и задовољавајућег је квалитета, али су каптаже и резервоари прилично запуштени. Овом мрежом управља Месна заједница. Водоводна мреже МЗ Брвеник је делимично реконструисана 2004.године.

Село Казновићи и део села Гњилице се снабдевају водом са новоизграђеног водовода 2005.године, који узима воду доброг квалитета из каптираног извора Вратолом на Копаонику. Управљање овом мрежом је поверено приватном предузећу „Грцко-Коп“, које је и изводило радове на изградњи мреже.

Остали сеоски водоводи су грађени  од средстава мештана и за њих нису утврђене службе одржавања (углавном су препуштени Месним заједницама).  Нису  у систему контроле, или се пак контролишу повремено и стихијски.

Системи за водоснабдевање са мање од 50 прикључака су потпуно ван контроле. Не постоје званични подаци о квалитету воде и стању објеката на мрежи. На основу анализа сеоских водовода, које је радило ЈКП, утврђен је релативно задовољавајући квалитет вода са изворишта и каптажа на подручју општине Рашка. Као последица неправилног и лошег одржавања малих изворишта,  као и лошег стања сеоских дистрибутивних мрежа, које су изграђене нестручно и којима се не управља у складу са технолошким и техничким правилима, квалитет и квантитет воде која стиже до потрошача на селу је углавном незадовољавајући.

Водоснабдевање општине Рашка се обавља из четири изворишта: "Бадањ", "Поткоп", "Вележ" и "Брвеничка река".
Извориште "Бадањ" је каптирани извор са кога се тренутно узима око 8 л/с воде чији квалитет задовољава критеријуме хигијенске исправности. Вода са овог изворишта директно је укључена у градску мрежу, у којој се меша са водом која долази са постројења за прераду воде у Беоцима. Дужина примарног цевовода од изворишта "Бадањ" је 12,5 км.
Извориште "Поткоп" је напуштено рудно окно за експлоатацију магнезита, које је изградило предузеће "Бела стена". Издашност изворишта је 28-35 л/с, а воду карактерише задовољавајући и стабилан квалитет, осим повећане пХ вредности и садржаја магнезијума. У црпној станици, вода са изворишта «Поткоп» се меша са водом из водозахвата на реци Брвеници, па се та мешавина шаље на постројење за прераду воде Беоци.

Најзначајније извориште водоснабдевања за Рашку је водозахват на реци Брвеници. Водозахват је “тиролског типа”, а  изграђен је на самој речној матици 1997.год.  Са овог водозахвата се узима 30-60 л/с воде која се, у резервоару  црпне станице, меша са водом из изворишта «Поткоп» и пумпама транспортује на постројење за прераду воде у Беоцима.
Вода се транспортује дотрајалим челичним цевоводом у дужини од 3 км.

Капацитет постројења за прераду пијаће воде у Беоцима је 120 л/с, а просечна производња последњих година је 85-90 л/с. 2/3 прерађене воде гравитацијским цевоводом дужине 4 км се шаље за Рашку, а преко резервоара "Власово", запремине 1000м3, одлази у градску мрежу и помоћне резервоаре "Супње" и "Крш" од по 500 м3.

Цевовод од постројења у Беоцима до резервоара "Власово" је највећим делом ПВЦ. Приликом изградње овог цевовода направљени су технички недостаци, услед чега се на овом делу водоводне мреже јављају честе хаварије и велики губици. Како би се смањили губици и омогућила већа пропусма моћ, неопходно је извршити замену цевовода у целокупној дужини.
Посебан поблем у систему водоснабдевања представља велика потрошња електричне енергије, дотрајалост пумпи, као и непостојање зона санитарне заштите око водозахвата на реци Брвеници.

Преостала вода из система за пречишћавање, 1/3, се пумпама шаље до оближње коморе, а одатле гравитацијски за Баљевац и околна села: Брвеник и Беоци. Баљевачки ПВЦ цевовод је дужине 6,5 км, а допрема воду до резервоара "Борје" 500 м3 и "Клечје" 250 м3. Део баљевачког цевовода је ужег попречног пресека, што узрокује "уско грло" у водоснабдевању Баљевца.

У кориту реке Самоковке се налази извориште "Вележ", које је изграђено као три каптирана извора која се напајају водом из реке. Након природног укопавања реке, издашност овог изворишта је са 16,5 л значајно смањена на 6,5 л/с. Ради повећања издашности неопходно је извршити санацију изворишта. Вода се из овог изворишта, након дезинфекције, цевоводом у дужини од око 16,5 км шаље за Биљановац и део Баљевца, где се у мрежи меша са водом са постројења Беоци.

Извориште "Кокоровац" служи за водоснабдевање Јошаницке Бање.  Издашност овог извора је 2,5-2,8 л/с. Вода је доброг квалитета и након дезинфекције се азбест-цементним цевоводом дужине 2 км транспортује до резервоарског простора запремине 8 м3. Потребно је заменити цевовод у целој дужини, док извориште, у циљу повећања издашности,  захтева потпуно санирање и реконструкцију.

У систему водоснабдевање Рашке регистровано је 6200 прикључака, а покривеност општине градском водоводном мрежом  је 75%.  Треба имати у виду да је велики број села и приградских насеља такође прикључен на градску мрежу.
Укупна реализована дужина примарне водоводне мреже  износи  90 км, што и одговара постојећим потребама.
Проблем у водоснабдевању су најчешће велики губици (40 %), проузроковани лошим квалитетом цеви и спојева, и ненаменско трошење воде, посебно у летњем периоду. До сада је примарна мрежа  реконструисана у дужини од  2 км. Да би се губици смањили и повећала пропусна моћ цевовода потребно је реконструисати још око 20км примарне мреже.

Од укупне дужине путева у општини Рашка магистрални путеви заузимају свега 9,2%, а регионални 18,4%.  Локални путеви покривају највећи део путне мреже, а само 21,8% локалних путева је покривено савременим коловозом.

Што се тиче магистралних путева, они су у целокупној дужини направљени са савременим коловозом, док је 220 км регионалних путева без асфалта, а најчешће направљено од туцаног камена.

Према подацима из 2007. године, укупна дужина железничке мреже износи 30 км отворене пруге, и 7,2 км станичних колосека. Железничка мрежа није електрифицирана.